Живот, романи

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, АЦА СЕЛТИК, ФРОНТМЕН „ОРТОДОКС КЕЛТСА”, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Ка висинама Светог Деспота
Одрáстао је крај ћивота Душана Силног и увек поздрављао ратнике-чуваре пред Ружицом. Памти једно „Светосавско звонце” и нека палилулска дворишта, воли Игоа, Пушкина и цео букет српских песника. Кроз музику је допро до древних слојева у нама, чуо наше рођаке у времену и наслутио дубоке везе, лепе и загонетне. У Даблину је био само два сата и остао заувек. Срце му је ономад дало жути картон, а он је паметан играч. Остао је опчињујуће обичан, „права правцата антизвезда”. Не прави се важан, он јесте важан

Пише: Бранислав Матић

Помислиш да је пред тобом Мерлинов школски друг, Ланселотов чаробни лаутиста или чамџија из Авалона. А није. То је наш Аца Селтик, живописни Београђанин, изданак дубоких келтских слојева у нама. Рођен је на Светог Тому 1969. По оцу Тимочанин, из зајечарског Заграђа, по мајци спој Моравске (у Чешкој) и Београда, „са ваљевским огранком”. Преци су му учитељи и војници, племићи и музичари. И он је музичар, фронтмен чувеног бенда, радијски водитељ, уредник у Програму за децу Радио Београда.
Сретнеш га и питаш: „Где си, Ацо?”
А он ведро одговара: „Свуудааа!”
И већ замиче за угао, ко тица.
Па ипак, радо је допустио да буде уловљен у мрежу овог разговора.

Бели Град. Београд... Ха, мој Београд је нешто питомији, мирнији и спорије му теку реке од овог нашег данашњег, свакодневног. Да, има ту неколико места која ми увек узбуркају осећања, каткад изазову и понеку сузу.
Занимљиво, моја београдска сакрална места су уистину сакрална.
Црква светог Марка. Витешка Црква у којој свој вечни сан снева цар Душан. Његов саркофаг увек ми је распламсавао машту, враћао ме књизи Чудесни свет Ђорђа Лобачева. Сећам се и проте Гвоздена из мале Светосавске цркве, пре него што је Велики храм почео да се уздиже. Једне недеље, мислим, донео је Светосавско звонце. И данас ми је та чаробна књижица љубичасто-златних корица негде у кући.
Како сам растао, ширили су се и моји београдски видици. Родитељи су имали обичај да ме викендом поведу у преподневну шетњу Београдом. Често смо ишли и само нас двојица, отац и ја, док је мајка остајала код куће да бисмо после ручали како треба, „на кашику”, што би рек’о народ. „На Калишу”, од свих оних кула и топова, дечаку се просто заврти у глави. Највише сам волео, и још увек највише волим, па и са мојом децом, да одем до још једне витешке цркве, Деспотове Ружице. Да се по ко зна који путпоздравим са ратницима који чувају улаз у њу, да свратим до Цркве свете Петке на чашу воде са извора, и да, на кривини пута од једне до друге цркве, поздравим мајора Драгутина Гавриловића и његове хероје. (...)
Наравно, има ту и неких других места која су била важна у мом животу.
У Клуб студената технике, где се могло ући само са 18+ година живота, улазио сам кад сам хтео и како сам хтео. Отац мог „клупског друга” Горанчета био је домар Факултета и живели су у стану поред самог КСТ-а. Пола живота провео сам у КСТ-у, тамо сам и моју жену упознао. У Дом омладине хрлили смо сваке суботе на „Хит недеље”. У башти СКЦ-а окупљао се creme de la mente београдског рокенрола. „Академија” је у једном тренутку била друга на листи најбољих европских клубова.
Могао бих да ти причам и о неким драгим „обичним местима”, неким палилулским двориштима, врачарским пролазима, стазама и богазама тада знаним само мојим вршњацима. Али одужило би се. А треба нешто оставити и за касније.

Градови сродници. Постоје још два града у којима се, дословце, осећам као код куће. У Солун сам ишао сваке године, понекад и двапут годишње. Ако изузмемо оно што је изграђено у последњих петнаестак година, познајем га као свој џеп.
А један од најчуднијих осећаја доживео сам када сам први пут био у Паризу. Како је аутобус ушао у Париз, после двадесетпетосатног пробијања кроз пола завејане Европе, тако је мени кроз главу пролетела мисао: „Стигао сам кући!” Ни данас не умем то да објасним, бар не рационално. Тај осећај имао сам још само када сам први пут из ЈНА долазио на одсуство, после шест месеци. Пробудио сам се на уласку у Београд и угледао „Генексову” капију у Новом Београду. Као у трансу залепио сам се за стакло и сузе су ми наврле. Али, добро, нико није видео. Где, бре, војник да плаче?!
Касније сам то повезао са начином изградње центра Београда, по узору на париске троуглове, и са чињеницом да су и Београд и Париз Богородичини градови. Можда је то објашњење некоме „сувише метафизичко”, али, свеједно, чињеница је да се у оба ова града осећам као да сам ту рођен.

Како се калио Баш-Челик. Одрастали смо у срећно време, када си морао да се потрудиш да би дошао до нечега што ти је важно. Да жртвујеш нешто. Није нам све било на дохват руке, или „на клик далеко”. Ниси могао да откажеш већ заказани састанак, ниси могао да одмах чујеш песму која те интересује него си морао да сачекаш да ти плоча дође у руке, или да је стрпљиво ловиш на радију. Морао си људима да саопштаваш ствари у очи. То нас је научило стрпљењу и одговорности. Научило нас да планирамо и размишљамо, коначно и да ценимо једни друге.
Сви смо читали, слушали и гледали.
Ово данас, ово „инстант друштво” у коме се све саопштава чвркањем по тастатури, нема везе са тим. Свако време има своје постулате и своје вредности, али чини ми се да је овај генерацијски јаз нешто шири него они претходни.

Друштво свевремених песника. Песнике сам открио значајно касније од прозних писаца. Ваљда то тако иде у животу. Цела палета српских песника мени је битна. Од оних давних и непознатих што су спевали све оне епске песме којима сам се хранио од малена, до потоњих који су задржали национални идентитет и патриотски занос и никада се нису либили да га искажу. У протеклих неколико месеци поново ишчитавам Дучића, знам да ћу се временом поново вратити и Ракићу, и Ђури, и Дису, и Лази Костићу, и Змају, и Бранку...
И овде онда одједном испливава Он! Више је од песника, много више. Узор. Свети Деспот Стефан Лазаревић!
А што се тиче иностраних... Их, па он мени није инострани, он је мој! Један и једини, највољенији од свих песника: Александар Сергејевич Пушкин!

Отаџбина. Србија је моја Отаџбина. У XXI веку огроман је дар живети у земљи коју можеш да назовеш у исто време и Домовином и Отаџбином. Ни један Американац не живи у Отаџбини, нити има право да ту земљу тако назове, осим шачице преживелих Индијанаца. И уместо да будемо поносни на своју Отаџбину, ми је сами подривамо. На било ком другом месту на свету смо само странци. Само ово је наш дом.

У сазвежђу Келта. Легенда каже да је прва реч коју сам изговорио: Селтик. И то за време финала Купа шампиона „Селтик”–„Фејнорд”. Тако је бар тврдио мој тата. А нема логике да буде другачије.
Мој улазак у свет Келта просто је морао да се деси. После се то разгранало у многим правцима, превасходно уметничким и историјским. Од подсвесног бурног реаговања на мелодију и тражени смисао чудне музике са плоча „Даблинерса”, Џона Ренборна, групе „Џетро Тал”, преко фамозног трећег албума „Цепелина”, па до касније озбиљне фасцинације „Поугсима”. Њихова појава пресудно је утицала на све што се са мном касније дешавало.
Одатле су пред мене искрсавали ликови храбрих, веселих шаљивџија келтских, јешних и доброг цуга, великих закерала, немирних и кавгаџија, али бескрајно оданих и привржених својим породицама, пријатељима, коначно и својој земљи, вери и наслеђу. Укратко: Келти.
Био је то, разуме се, само почетак пута којим сам, за сада, стигао довде где се налазимо данас.

Одблесци, везе. Кроз те песме пристизали су одјеци неке давне прошлости, коју сам, свакако, морао да истражим. Онда успут сретнеш једног Милоша Црњанског и његова запажања о тој мистичној српско-келтској сродности. Па Толкина и Господара прстенова, књигу у којој непогрешиво препознаш ехо српске митологије и старе вере. Па упознаш Ранку Куић, чије епохално дело на 5.000 страна о српско-келтским паралелама овде још нико није нашао за сходно да објави, него и даље чами негде у Велсу (срећом, скраћена верзија, издата под називом Црвено и бело, ипак је пронашла свој пут до оних које то занима)... Сретнеш и многе друге који су осетили да ту има нешто више од обичне наклоности према једном географски тако далеком а тако блиском народу.
Да скратим причу, довољно је рећи да српски и гелски језици деле око 4.000 речи и топонима, од Таре, преко Јухора, Авале, Дунава, до Ере. Да делимо неке архетипске ритмове и мелодијске склопове карактеристичне само за поднебља на којима ми обитавамо. Заједничка нам је, дабоме, и она чувена крилатица да волимо да „поједемо, попијемо и освојимо три бода у гостима”. Уосталом, пола Србије живи у келтским градовима. И, не заборавите, и једни и други бојимо се само једног: да нам Небо не падне на главу!

Моја „Дружина прстена”. Имам обичај да кажем да је групу „Ортодокс Келтс” окупио лично свети Патрик, ирски свети Сава. Како другачије објаснити да се толико различитих људи, у време када се у Србији о Ирској мало знало, окупило око једине заједничке тачке: ирске музике? А сакупили смо се из простог разлога – то је био наш начин изражавања. Ту смо се осећали сигурно, то смо били и остали ми. То важи за све који су прошли кроз групу „Ортодокс Келтс”, а постава се мењала минимално, само колико је заиста морало.
Поменух да смо различити. Потпуно. Од музике коју слушамо до политичких опредељења и гастрономије. Али у томе и јесте штос. Свако од нас донео је у „Келте” део себе и уградио у тај наш особени звук. Кажу да не постоји најбољи гитариста, најбољи певач, најбољи бенд... Постоје само они које препознајеш увек и свуда. А кажу и да „Ортодокс Келтс” не можеш да побркаш ни са једним другим бендом који се бави овом музиком. То је наш највећи успех.

Два сата у Даблину. Звучи чудно, можда и невероватно, али ја сам у Ирској провео укупно два сата! Још чудније је да су и та два сата била више него довољна да ми потврде све оно због чега сам је заволео. Два сата тумарања по даблинској луци и околини више су од три дана јахања на неком другом месту. И, да, одатле сам понео потврду мог ранијег уверења: да крв није вода!

Антизвезда. Ник Кејв је једном приликом рекао: „На бини сам Ник Кејв, али кад сиђем са бине ја сам Хенријев тата!” Ја сам ту донекле другачији: и на бини сам Стефанов и Јованин тата.
Највеће искушење је остати на бини онакав какав си и ван ње, не дозволити да те клицање масе узнесе и поквари. У ствари, ја сам права правцата анти-звезда. Упорно не признајем да сам другачији од осталих само зато што сам на бини, па их гледам са ње. То су тренуци. Али, ја сам исти тај и на пијаци, и у школском кад играмо „на малиће”, и кад водим децу у вртић и школу, и кад се возим ГСП-ом... Радим што и већина осталих. Буде ти некада и непријатно кад знаш да не можеш неопажено да се промуваш по Кнезу држећи се са женом за руке, али то је тако. Некоме значи много тих пар секунди, колико је потребно да се на брзину усликамо, па ко сам ја да му то ускратим? И то је то: и искушење да останеш нормалан, здрав и прав, са обе ноге чврсто на земљи, и дар који ти омогућава да се бавиш оним што највише волиш.

Променио бих, да могу. Мислим да не! Шта год да сам произвољно променио у свом животу, сам живот би ме вратио да доучим лекцију. Све што се догодило, сматрам, морало је и требало да се догоди. У крајњој линији, да сам одиграо другачије, то не бих био ја.

Срце ме је откуцало. Да, буквално, и то на бини. Кврцнуло. Ипак, мислим да је то само „жути картон”, паметном играчу довољна опомена. Да се разумемо, немам страх од преласка на другу страну. Али знам, ако пређем прерано, моји вољени биће ускраћени за неке ствари за које не би смело. И зато не намеравам да ову епизоду понављам.
А шта је то ново донело у мој живот? Пре свега спознају да други зависе од тебе много више него што си до тада хтео да признаш, па затим да ниси свемогућ и, поврх свега, да се такве ствари не дешавају само „неком другом”. Е, зато сам ја избацио из свог живота све оно што ме је довело до границе, у нади да ћу ту границу поново видети за једно стотинак година бар, а после ћемо се договорити.

„Кутија која говори”. „Радио је оно последње што чујеш.” Национални радио је први и последњи глас који једна држава има. Кад би у етру нестало Радио Београда, знали бисмо да је нестала и држава. А ја у том Радио Београду обитавам, еееј, већ пуних четврт века. Дуже него што и „Келти” постоје. Колико год сам ја део Радија, толико је, после свега што смо прошли, и тај Радио део мене. Мислим да се то и чује у мојим емисијама. Тамо се осећам као код куће. Буквално. Жалим што је телевизија преузела примат у брзини пласирања вести, јер је радио, по природи ствари, бржи медиј. Али и то се враћа на своје, само полако. Свако чудо за три дана.

Разлози за наду, упркос свему. Неки кажу да сам неумерени оптимиста и да увек делујем позитивно. Ваљда сам такав по природи. А шта нам друго па остаје? Црпим то из свега онога што ме окружује. Живот је диван, и свет је диван, ако га тако посматрамо и поставимо се на прави начин. И у кући, и на послу, и на бини... Радим оно што највише волим, на начин који ми највише одговара, најискреније што могу, из све снаге, без икаквог штековања и резерве, без компромиса, окружен сам људима које волим, па зар се може тражити више од тога?

***

Литература и музика
– У неком тренутку Орвелова „1984.” прилично је уздрмала моју слику света. Имао сам тада неких, мислим, четрнаест година. Неки ће рећи: прерано за такву књигу. Али ја сам је одабрао за „слободну лектиру” и написао трактат на осам страна. Наставница ми није веровала да сам то сам написао. Уз то су дошли још неки велики књижевници. Мој фаворит је био и остао Виктор Иго („Звонар Богородичине цркве”, „Јадници”...).
Музика је увек била нераздвојиви део мог бића, па је тек ту „гужва у шеснаестерцу”. Али рецимо да су ми увек нешто више од других значили Пјотр Иљич Чајковски, Jethro Tull, Iron Maiden и The Pogues.

***

Студије
– Студирао сам неорганску хемију на Технолошко-металуршком факултету, али никада нисам себе видео у лабораторији и белом мантилу. Била је то она породична инерција која те повуче да студираш исто што и твоји родитељи. Али, живот је све средио на други начин. Када сам изашао из ЈНА, ушао сам у Радио Београд и остао ту до дана данашњег.

***

Зов
– Поред свих оних која сам већ поменуо, и која походим често, кад год могу, постоји још једно место које ме магично привлачи: Ртањ. Као да ме зове себи. Корени су дубоки.

***

Роман
– Желео бих да изнађем времена и напишем роман који ми се годинама мота по глави, али свестан сам да за то морам да се осамим и омогућим себи мир колико год буде потребно. А шта ме све чека до тада, не могу ни да претпоставим.